Linda Maria Baros - biobibliographie

Linda Maria Baros (Francuska / Rumunija) frankofoni pisac rumunskog porekla, rodena 1981, niz godina živi u Parizu. Nakon studija komparativne književnosti, 2011. doktoriral umetnost na Univerzitetu Pariz - Sorbona.

Objavila pet zbirki poezije, od kojih tri u Francuskoj u izdavackoj kuci Šejn :
Knjiga znakova i senki (Nagrada Prix de la Vocation, 2004),
Kuca na oštrici brijaca (Apolinerova nagrada, 2006),
Autoput A4 i druge pesme (2009).

Njene pesme su prevedene i objavljene u 25 zemalja.

Istovremeno, ona je napisala o pozorištu kao i dve književne kritike.
Linda Marija Baros je isto tako prevodilac tridesetak knjiga na francuski ili rumunski jezik. 2008-e, osnovala je digitalnu biblioteku ZOOM (135 autora) koja objedinjuje jedan deo njenih prevoda: http://www.primavarapoetilor.ro/zoom.html

U Rumuniji je inicijator i organizator festivala Prolece pesnika, koje se održava kako u Bukureštu tako i u 55 drugih gradova, inace je i direktor književnog casopisa VERSUs /m.

U Parizu je generalni sekretar Koleža za komparativnu književnost i clan žirija Apolinerove nagrade i nagrade Max-Pol Fouchet.

Iz zbirke Autocesta A4 i druge pesme (L'Autoroute A4 et autres poèmes), Cheyne Editeur , 2009

PREDGRADA, DRSKA PREDGRADA…

I tako me ti to voliš, iz daleka,
kroz durbine svog uva, zacepljenog
elektricnim mravinjacima.

Do tebe - mislila sam - ima dve sitne kiše.

Ali si ove noci umetnuo izmedu nas
drska predgrada, velike silose
koji lice na kantu za smece, na tampaxe,
sa oksidovanim ekspanderom
gde free runnersi
prave špage iznad geto blokova
i lokalne lutalice sa pogledom perforatora
bodu se iglama, šmrcu, svejedno,
gde reketaši, bitange brazdaju prostor,
se okace tu u grozdovima in dugo urlaju.

Ove noci si izmedu nas umetnuo predgrada
i zbrisao.

Pobegao si - cinilo mi se - kao ogroman jelen
koji živi jedino dok trci...

- Kao metro... prošaptao si mi
   u elektricne durbine mog uva
...kao metro koji dostigne poslednju stanicu
i tamo ostavi jednu putnicu;
njegovi tockovi mlitavo padnu na bok,
njegova glava brloži se u prašini...

DVE OSTRICE

Ponekad se gubiš, na hridima od voska, do providnosti.
Secaš se pariskih jutra,
nestaju
na pužu arondismana.
Njihovog svetlucavog ispiranja uma.
Mirabojevog mosta samoce.

Cvrsto se držim za rukave predgrada,
sa obrazima blistavim od kremena.
Destilovana u serpentinastoj retorti
metroa, u njegovom zovu sfingioniste.

Rušiš se pod njihovim znacenjima. Emituješ dim.

I ujutru, opet jutro, kao što šaren pacov,
kojeg vrebaju psi,
pomoli svoju ružicastu, vlažnu njušku u vrtove maslina.
I osvetli kratki put, koji treba još proci.

                                  Preveli Barbara Pogacnik i Miša Pasujevic

Ljubav i cijanid!

Ne zovi me u svoju kucu, u svoje potkrovlje,
okrecuci - poput ludaka okrecuci! -
           dugmad šporeta,
                    kako bi se jednom zauvek oslobodio
           zavijanja starih vukova iz rerne
                    njihovih olinjalih dlaka,
                    koje te bez prestanka guraju u ruke,
                    noc, poput plikova, kada gasiš
          cigarete duboko u svoje telo.

Ne zovi me u svoju kucu, u svoje potkrovlje,
cepajuci - poput ludaka cepajuci! -
         medu rešetkama kreveta,
         na vratima, pod cizmom
                    tvoju tibiu i tvoju fibulu
- ja ih cujem preko mobilnog kako se lome -
           kao da si cepao
staru lovacku pušku svoga oca,
isuviše lepljivu da bi je mogao ponovo napuniti,
           nakon što je sebi prosvirao mozak
           i, u grcu, nakon što je slomio tvoja vrata
                                                              šutiranjem.

Ne zovi me u svoju kucu, u svoje potkrovlje,
jer ja cu doci!
           I išcupacu srce iz grudi,
                      zasecicu ga zubima
                      i posuti sa soli
                                 izvadenom pijukom
                      iz mojih suznih žlezda
           i bacicu ga,
kao što se baca žrvanj,
da bi slomio tvoju tibiu i tvoju fibulu,
                      - na sitne komadice! -,
da bi nagurao duboko u pec
                      tvoj dah od amonijaka
i da bi zauvek rascepao
           tvoju glavu divlje zveri!

Odlomak pesme iz zbirke Kuca na oštrici brijaca, Apolinerova nagrada 2007, izdavac Cheyne, 2006, novo izdanje 2008 Francuska.

Podbulost autoputa A4

Oni koji dolaze i oni koji odlaze
           ne znaju ništa
           o podbulosti autoputa A4.
           O njegovom divljem mirisu - stare kurve
                        cije oci imaju boju
                                     medicinskog alkohola -
           miris po kojem levitiraju kamiondžije, iskrivljeni vrat,
           i, poput božanske kuge,
                       životni standard.
Oni veruju da se grad proteže pod njima,
                       njegova se odsecena glava ceri na vetrobranu.

(Ali oni ne vide, na asfaltu,
          caplje koje stidljivo odlaze nasumice,
          da bi se ustremile da izvuku zavucene
                      u zavetnom džuboksu smrti.)
Na pumpama, regruti benzina briju
                      glave oktana.

          Oni daju lice zalasku sunca.
          Otvaraju iz njihovog noža spojeve vrata
                      a njihov vrat klizi po celicnoj oštrici.

A oni koji odlaze i oni koji dolaze
          ne znaju ništa
          o podbulosti autoputa A4.
Oni žive jednostavnim tunelovanjem [1].

[1] Tunel efekat ili tunelovanje je pojava u kojoj atomska cestica može da savlada konacnu potencijalnu barijeru cak i kada je njena energija niža od visine (energije) barijere. (prim. prev)

odlomak iz zbirke Knjiga znakova i senki, nagrada Prix de la Vocation 2004, izdavac Šejn, 2004, Francuska.

Konji iz rudnika

Kuca koja te hrani ti je možda pricala,
         nocu, pricu o konjima iz rudnika :

Konji iz rudnika se radaju i žive u dubinama ;
medu zidovima galerije koja je njihov dom,
                                                                 njihov sto.
To je meso gde se hrane velikim komadima mraka,
                                                                 uglja.
         Tu se hrane pipajuci, pod svetlošcu lampe.
I, poput robova, slepo vuku vagone.
         Vuku uvek iznova,
                           dokle god traje životni vek konja.
         Vuku svetlo na površinu.
Ali, na površini, na svetlosti, oni ne mogu da žive,
         cak ni u penziji, kada ih oslobode rudnika.
Zato što izlaze zavezanih ociju.
         Tama je zalepljena za njihovo celo.

I tako oni žive još malo, pokorni.
         Drhte od povetaraca i aroma,
         u trošnoj štali, u dvorištu rudnika.
                  Sa povezom preko ociju,
sve dok se ponovo ne spuste u dubinu.
Njihov dom je zauvek tama.

odlomak iz zbirke Kuca na oštrici brijaca, Apolinerova nagrada 2007, izdavac Cheyne, 2006, novo izdanje 2008 Francuska.

                                                   prevela sa francuskog Pekic Tanja